Bulimija je poremećaj u ishrani gde se patološki prekomeran apetit, prejedanje smenjuje sa epizodama samoizazvanih pražnjenja bilo laksativima, izazivanjem povraćanja ili drugim metodama.

Može dugo ostati neprepoznata, nedijagnostifikovana, s obzirom da iako postoji prejedanje (postoji i naslino oslobađanje od hrane) pa je telesna težina osobe prosečna ili malo iznad prosečnih vrednosti.

Bulimija zahteva lečenje kroz više disciplina, a osnovna je psihijatrija. I to stvara stigmu, a iz nje se izrodi niz predrasuda.

Jedna od prvih osoba koja može posumnjati ili postaviti preliminarno dijagnozu bulimije jeste doktor/ka dentalne medicine ili poznatije stomatolog. Jer, promene u određenim oblicima bulimije postoje i na zubima i desnima. Promene na zubima se mogu dijagnostifikovati i već šest meseci od momenta kada je počeo poremećaj.

O čemu se radi?

Usled čestog povraćanja želudačna kiselina se nalazi u ustima (a tu joj nije mesto). Ova kiselina je jaka i dovodi do promena na gingivi (desnima) koja postaje upaljena, crvena i vodi u njenu bolest – parodontopatiju. Ako se parodontopatija ne leči na ovom nivou, napreduje ka viličnoj kosti u kojoj se nalazi zub i isti se klati, menja položaj i na kraju je za vađenje.

Druga pojava koja se dešava u ustima kod poremećaja bulimije jeste gubitak zubne gleđi (sloja koji je najjači na zubu, i prvi koji, ajde da kažem gradi zub od spolja ka njegovoj unutrašnjosti. Ovaj proces se zove erozija zuba i erodira ga ona želudačna kiselina. Kao i neposredno i najčešće intezivno pranje zuba posle povraćanja kao dodatni faktor koji ubrzava eroziju. Ukoliko se nastavi ovaj proces on sa gleđi prelazi na sledeći sloj zuba, dentin, javljaju se bolovi... i oni dovode osobu stomatologu.

*Erozije zuba i parodontopatija nalaze se i samostalno odnosno ne moraju značiti da osoba boluje od bulimije.
Međutim, prilikom pregleda stomatolog zna koje su to površine koje su uvek zahvaćene kod poremećaja bulimije i to u slučaju kada oblik bulimije je takav da postoji nasilno povraćanje.

Postoje i drugi parametri, ali suština je sledeća:

Lečenje osnovne bolesti odnosno bulimije će spasiti pacijentu život.

Lako ćemo zube sanirati. Put oporavka ovih osoba je najčešće (zavisno od oblika bulimije) dugotrajan i nije uvek potpun.
U svemu tome redovni stomatološki pregledi su važni, a ponekad i odlučujući na putu postavljanja dijagnoze.

Moj prvi susret sa pacijentkinjom koja boluje od bulimije bio je za vreme studentskih dana. Na kliničkim vežbama iz predmeta parodontologija. I danas se sećam te devojke, u njenim dvadesetim godinama, uredna od odela do frizure. Ništa nije moglo odati da ima neki poremećaj u ishrani.
Ništa, osim snimka zuba.
Prišla sam stomatološkoj stolici na kojoj je sedela.
Tu je bio i snimak zuba gornje i donje vilice. Na njemu ime i prezime i godište
(uobičajeno na takvim snimcima). Uvek sam prvo proveravala da li snimak pripada osobi na stomatološkoj stolici. I ovde je odgovor bio...da.

Ali, ispred mene je devojka, uredna, lepa, možda malo nervozna (ali, hej nije neobično da postoji nervoza pacijenta na stomatološkoj stolici), a u rukama snimak zuba i stanje koje odgovara starici.
I proteze parcijalne, mobilne na stomatološkoj tacni.
Ona nije krila da ima bulimiju.
Odmah mi je spomenula.
I tad sam uvidela koliko je taj poremećaj težak. Ovaj tekst posvećujem njoj, devojci iz priče. Prošlo je mnogo godina i od mojih studija, ipak nisam zaboravila.
Naprotiv, želim da priča i poruka dospe do onih kojima je možda potrebna.
I da ne osuđujemo, da pomognemo i da lečimo.
Lek treba tražiti u uzroku, a u ovom poremećaju su brojni.
Ivana Mavrak