Imati bunar svesnog čupanja iz dela svakodnevnice na koji nemamo uticaj za mene je umetnost.

Proizilazi da smo svi umetnici.
Preduslov je da vidimo ili osetimo lepotu svaki dan.

Ali, treba imati volju za tu potragu. Nekim danima je potrebno kopati i skidati slojeve i slojeve od obaveza, od jurnjave, od nezadovoljstava malih i onih svetskih da oči vide tu lepotu.
Da zadrže pogled.

Ili da prevedeš namrgođen izraz lica u misao koja će te navesti na osmeh ili dati instrukciju da je sve prolazno, pa i ta grimasa od zgrčenih mišića lica.
Ako sve ima dve strane medalje, o tim medaljama znaju najbolje oni koji su ih zaslužili godinama koje su iza njih.

Nedavno, sedeći u restoranu iz kog se pruža pogled na plato trga, kroz staklo i onako iz udobnosti fotelje spazih ženu u poznim godinama. Kretala se uz pomoć štapa, onog tzv. stabilnog na koji se okači i neka kesa, torba ili prebaci jakna.
Primetila sam osmeh u njenim očima.
Iskre.
A, onda je taj osmeh prešao na usne. Izazvali ga golubovi kojima je dala neke semenke iz one kese sa štapa.
Svaki njen korak je bio težak. Ali, nije odustajala.
Dva koraka, tri napred, pa stane. Osloni se. Osvrne se.
Da, taj dan za mene je ta žena bila umetnica. Kad pomislim na sve izazove sa kojima se suočila to jutro.
Bol, stalan. Nemoć, uporna.
Osećaj da je pokret trom. A, drugi oko nje u užurbanom gradu lete.
Nekad je i ona tako.
Imala krila.
Ta žena je imala volje da kreira taj dan, i strpljenje umetnika koji su oslikavali unutrašnjost svetinja.

Umetničko delo je i kad se vitalni organi, srce i pluća usaglase i dogovore šta će i kako će u situacijama na šalterima, na primer.
Srce ima zadatak da ne preskače, da ne ubrza. A, pluća da se pokreću simetrično. Zatim komanda iz razuma kaže: ne gubi vreme, izvuci iz džepa osmeh. Razvuci ga kao testo, pa nek se peče druga neljubazna strana.
Umetnost je čuvati ovaj uvid, zbog zdravlja.

Umetnost svakodnevnice zalazi i u jedan pravac zvani roditeljstvo, gde ta mala umetnička dela zahtevaju godine strpljenja, odgoja,mnogo pažnje i ljubavi, brige i preispitivanja. U takvom jednom danu naći vreme za zabavu uz odgovornost, e to je za orden umetnosti.

Svakodnevna umetnost postojanja ima jedan čin koji se zove podrška.
Za postignut uspeh, ili podršku na putu ka istom.
Ili ona koja zna biti neprijatna, ali je najpotrebnija u trenucima razočarenja ili tuge.
Umetnost je biti tu, i za pohvalu.

Ima umetnica i umetnika koji umeju da pohvale, a da ne laskaju lažno.
E, to je remek delo.
Jer, primalac istog ne mora da zalazi u verodostojnost pohvale. A, dele se lepe reči i nekako se umnože, a pri tom nije ogovaranje. Najlepše je to spominjanje na mestu gde vrvi od prilika.
I kad se odvoji u reči umetnost slovo U , ostaje METNOST. Kao da nam vekovima poručuje:

Metni malo optimizma u realizam.
Metni taj vedar izraz lica, lepše ti stoji.
Neka bora smejalica, za njih ćemo lako.
Metni sebe u taj svoj dan.
Ali, ne smetni sa uma da treba i u toj svakodnevnici da kažeš i „NE“ kad zatreba, i kad osećaš da je ispravno zbog poštovanja prema onim umetnicima koji su te stvorili.

Život je jedna izložba koja nam je dodeljena.
Treba utkati u nju dela lepa i dobra da ostanu za sledeće generacije.
Umetnost svakodnevnice dolazi od nas.

Ivana Mavrak.