Možda postoji još neka zmija ispod nekog kamena, a da nije do nje bar jednom u životu stigla ona čuvena:

„Uđi u tuđe cipele!“

Zmija se pita: „Šta će meni cipele?“

Ostali, koji hodamo u svojim cipelama i gazimo to kamenje, čuli smo tu misao:
Koliko puta?

Posebna oblast gde se ustoličila jeste marketing odnosno prodaja gde ima za cilj poziv za saosećanje sa kupcem. Njegove i njene potrebe, strahove i želje. I šta ih žulja.

I ima smisla do određene granice. Kad te granice pređe, to su manipulacije. Upakovane.

Postoji i drugi aspekt ove mislionice.
Živi kroz osobe koje ne žele da iko hoda u njihovim cipelama.
Te cipele se održavaju, spolja i iznutra. Ako su čiste i stare i dalje su u dobrom stanju.
Te su obično omiljene cipele. Na nove umeju stopala da se bune, vraćaju osetljivošću i plikovima, čak i kad su cipele deklarisane kao izuzetno kvalitetne.

Ne vole cipele da su prljave, vole da su u skladu sa prilikom.
Ima i onih koje kritički gledaju na trendove i tim putem retko idu.

Neki vole da imaju i svoje cipele za kuglanje. Zvuči smešno? Meni nije, imam ih. Ali, još mi izmami osmeh sećanje na izraz lica prodavca kada sam ih kupovala.
Pitao je: „Za koji klub igrate?“
Odgovorila sam: Za sebe.

I cipele imaju kuću.
U svom cipelarniku noću one razmenjuju priče.
O svojim stazama, o gradovima i brdima,o pesku. O mozaicima po kojima se hoda, o mermerima na grobljima, o bolničkim podovima, o Hrasničkoj cesti i senci La Ramble....o u nedogled.
Eto, zato ne možemo misaono ući u tuđe cipele. Ne dozvoljava isustvo. Jedinica mere je pređeni put.
Ali, možemo da ažuriramo tu misao za smisao.
Možemo koračati zajedno, svako u svojim cipelama.
To je poziv u šetnju. Svako bira svoje udobne cipele.
Uz taj lagan korak, svako ima svoju priču.
Saslušati, pokušati razumeti. Složiti se ili ne.
Ali, komunicirati. To je socijalno zdravlje pojedinca, a dobro je i za zdravlje zajednice.
I sve to u svojim cipelama.

Ni maćehine ćerke nisu uspele da na silu uđu u Pepeljuginu cipelu :)
Mada, pričaju deca i ta priča ima danas modifikacije. Izgleda da je Pepeljuga na žurku otišla u patikama. Ako, neka je. Tako je bila brža od princa.

Možda je najviše predrasuda oko tih cipela, pa stopala pomisle u tuđim cipelama je bolje. A, samo im traba volje da prihvate svoje cipele, i da neguju stopala :)

Zdrava je želja da koračamo lagano kroz život, ali isti pita:

„Kako da te naučim? Šta da radim sa neplaniranim okolnostima?“

Ako je korak dan, put koji pređemo tim koračanjem je život. Treba ga ceniti i svoje cipele.

Život bi bio zahvalan i za neki sistematski pregled. I često ga u tome sputava strah. Čak i kad telo boli i moli. Moli da uđeš u svoje cipele, i stigneš i na neke važne preglede. Delim ove uvide kroz digitalno slovo.
Uobličim ih nadom da preventiva dobije prostor za akciju.
Kroz inspiraciju.
Ivana Mavrak