Postoje razne tišine.

Tišine koje su proizvod ljutnje.
Bezopasne su kada je želja od ponosa veća pa se prekine osmehom, plesom ili pitanjem: Šta to bi?
Opasne su, ako ostavljaju posledice. Na srce, razum, emocije i stvore prepreke koje mirenje ne poznaju.

Postoje tišine od rođenja.

To je onaj papir koji kaže da audiogram na rođenju nije dobar.
Ili da kažu u porodilištu:
“ Danas nam aparat za proveru sluha ne radi, tako da to u otpusnoj listi ne postoji.”
Pa se uplašeni roditelji ne sete da za početak zazvižde, zašuškaju...vide kako beba reaguje.
Zato su tu najčešće bake, prisebne, svoje uz komentar:
“Čuje, proverila sam.”
I sreća je kad se takva tišina prekine.

Postoje tišine proizvod straha. Da se poštede najmiliji, da ne čuju za zloćudnu dijagnozu.
Izjede ta tišina kao kancerogene ćelije i prijateljstva i partnerstva.

Postoje tišine kao proizvod razočarenja.
Istroše se reči.
Zrelost zavrti na peti nekog i ode.
Neko to pretoči i u redove složene u pesmi, knjizi,i opet sa papira tišina gleda.
Kao spomenik uspomena.

Zna tišina i da pametne izbavi iz okolnosti punih gluposti. Kad od akutnosti besmisla, kiča i pomodarstva za ruku povuče nas i kaže:

“Pa, zar misliš prosipati reči, bisere pred ove farse? Ćuti! Za mnom!”

Eee, to je tišina, čuvarka razuma, i autentičnosti. Skupa je. Vredna je.

Neke će tišine ostati samo to, naizgled. U stvari su duboke traume, koje kad bi izašle na videlo i zdravlje bi sahranile. Zato su zakopane.
Mole se da naiđe to obličje osobe kojoj mogu da se povere.

Da li ste primetili, da tišine i nema baš gde je radost?
Gde osmesi kuljaju, vajaju dobre vesele osećaje.
Tu je tišina neprimetna.
Kad bi se pojavila, tišina bi obukla elegantnu haljinu optočenu nevidljivošću.
Kod nje je dobro što čuva tajne.
Na primer medicinska tajna.
E, to je moja religija :)

Zna tišina da bude dobro društvo. Obično pozove misli, ili neke od njih upadnu nenajavljene. Tad treba uzeti čašu vina, ugostiti sve to.
I diskutovati ako treba.
Ne, ipak za samodiskutovanje treba boca vina.

I zdravlje se onda pita:
Kako dozirati tišinu?
Da prija.
Da je u pravo vreme.
Da nije neko teško breme.
Uspeh je kada je kontrolišemo. Kada možemo da je planiramo.
Kada na počinak nas isprati bez onih navedenih misli. Jer se obično predstave kao briga.
Pa, se uz zahvalnost, kakvu takvu prigli.
I tako do alarma koji zove u novi dan.

Ivana Mavrak