Jednom prilikom jedna žena, ispričala mi je priču.

Znaš bilo je to vreme, kad su na selu staklene tegle značile mnogo.
Zimnica bi trajala, uloženi trud ne bi propao. Hrane bi bilo. I zdravlja.
Otisnuta u grad sa svojom borbom, kupim tegle i odnesem ih na selo.
Pred kućni prag sve mi ispadne, polupa se.
Nije bilo lako kupiti ih, odvojiti novac od onog malo za nešto drugo...Ali, ta bol koju je donelo polomljeno staklo. Reže, i emotivni ožiljak imam i dan danas.

Tajac.

I pogled jedne starice, koja kaže:
„Znaš ne vredi. Jednostavno, nekad pomoći ne možeš. Sudbina je to.“

I kad god nešto nije u mojoj kontroli, ne zavisi od mene, splet okolnosti, setim se ove priče. Od svih zanata i umeća ovog sveta, verujem u kovački zanat svoje sreće. I svojih izbora, sa kojima se treba dostojanstveno nositi.
Međutim, svaki zanat ima staž zar, ne?
I kroz život nas uči da kad događaji iskoče iz koloseka, najbrža terapija jeste prihvatanje situacije. Svrstala bih je u urgentnu terapiju :)
Ako može nešto da se učini, učiniti, delovati, ali najčešće u situacijama o kojima ovde pišem ništa ne zavisi od nas, osim mentalnog stava i glave da kaže:
Ok, prihvatam.
A, šta me uči ovo? Daj neku svrhu?
Ista pitanja postavljam sebi ovih dana kada moj sadržaj na jednoj socijalnoj platformi stoji, ali bez mene. Kreiran srcem, rukom ,okom i fotografijom. Inspiracijom koja je dolazi iz komunikacije sa čitaocima. Greškom softvera, nekih cifara, nekih mašina :) sadržaju ne mogu da pristupim. I pored preduzetih mera, ostaje samo čekanje.
Umesto da trpi duša što ne može da se objasni, da nije nestala, tu je...evo sad i na blogu, stavih joj oblogu.
Da li će to moji čitaoci sa pomenute platforme razumeti?
Ličnost to teško podnosi, ali nema kud sad, samo prihvatanje ima. I ovo digitalno slovo.
Neke priče se prenose usmeno iz generacije u generaciju.
Neke se prenesu i na blog.
Jedna žena je verovala u sudbinu.
Ja i dalje uz prihvatanje ,verujem da je svako kovač svoje. Ili mi treba još staža?
Istina?
Ona je negde između.
Iz zabeleške i sa ljubavlju,
Ivana Mavrak.