Ili priča o ženi koja je zaplakala.

Usudila se.

Iznenada, bez najave i igre.
I bez srama.

Jer je jaka, možda i teret nosi godinama. Ali, od toga se ojača, ponekad i od plača.

Ali, znatiželja pogleda kroji razne priče o jednoj suzi, na sred ulice.
Ipak, nada maše i pokazuje na empatiju nekih prolaznika, kaže:

„Ako zatreba neka pomoć, naći će se neko!“.

Ali, Suzani ne treba u tom momentu pomoć.
Nije to suza bespomoćnosti.
Izbacite „bespo“ i to je konačan odgovor.

Moć je da imaš uspomene razne. I onda te na sred ulice u sred dana, neki gest pogled, osoba,stav,reč, ime vrati u sećanje.

Na nekoga.
Na nešto.
Tebi važno, dragoceno. Oblikovala te ta uspomena.
Pa, naravno da je zaslužila da se i zalije.

Suzom.
Jer, ipak ne poznajem ni jednu ženu da sa sobom nosi pljosku. I da nazdravi.

I ko u svakoj priči i ovde postoji zaplet.

Ovde je to splet pogleda nepoznatih osoba, prolaznika obdarenih većinski nefunkcionalnom radoznalošću, koji troše svoje vreme da zastanu i gledaju to čudo u ženskom obliku koja se zaledila na par minuta njima na putu.

Pogledi, komešanje, smeškanje trgnu je iz sećanja. Svesni deo nje daje instrukciju mišićima ruke da obriše suze.

Baci neki pogled prolaznicima i pomisli da pita:

„Igra li mečka?“

Zatim se posrami svojih misli, pomisli:

"Ljudski je to."

Na sve ovo, na usne joj se nadoveže osmeh, koji ima poruku:

Za mene je lako, žena pustila suzu.
Najlakše je reći: „Slaba je.“

Kako li je muškarcima, kako li se nose sa sećanjima koja ih posete na sred dana, na sred ulice?

Još nije dokazano da testosteron guši uspomene.

Ivana Mavrak