Doktorka kaže:

Stanje je sledeće, danas ostajete u bolnici.
Nije bolje, gore može biti svakog minuta.
Da li želite odmah da ostanete ili posle 14h?

U čemu je razlika sad i posle 14h?

Ako želite da sami spakujete svoje stvari, da odete kući, pa da vas primimo posle 14h.

Ne, hvala. Ostajem. Sad.
Dobra odluka,odgovara doktorka.

Krene protokol.
Nekih šest ljudskih oblika u belom se smeni.
Isto toliko puta ponovim ime, prezime, godište...A, ja sa druge strane titule.

U meni neka linija. Ravnoća.

Dobijem bolničku spavaćicu. Tad rupe brojala nisam.
Kad dobih onu za ulazak u hiruršku salu sa dve velike rupe, za promaje. I dalje nije za brojanje.

Čemu?

Dođe momenat.
Stiže moja garderoba.
Za hodanje sa iglama uronjenim u plavetnilo vena. Po bolničkim hodnicima. Kad imam snage ili potrebe da ustanem.

Imam šta da vidim. Moj bademantil. Beli, najmekši, najlepši.
Iznerviram se.
Negodujem.
Zamišljam ga krvavog, flekavog.
Dođem do suza. Natopim jedan zagrljaj njima.

Danas znam.
Suze nisu bile zbog proklete tkanine!
Bile su, jer je malo šta od tog momenta bilo u mojoj kontroli. Osim vere u doktorku, njih dve, tri.
Hvala im.
I zato dragi svi, ovog trena sve najlepše, najmilije, najfinije i to sve za neke prilike odmah na sebe.
I sve se uklapa uz osmeh.
Evo, s vremena na vreme ostavim priču.
Neke izmislim.
Ovu sam samo prenela na papir, pa u ovo digitalno slovo.
Rodile se.
Neka žive kroz vaše čitanje.

Ivana Mavrak