Promakne nam činjenica da je koža naš najveći organ.
Štit i oklop za svakodnevni život.

Zanimljiva je i pojava da se reč koža nalazi u mnogim izrekama od „menja ćud kao zmija kožu“ do „iskočiću iz svoje kože“.
Stava sam da određeni vid psihološke samopomoći se nalazi upravo u čitanju, i odabranim književnim delima, često u klasicima.
I u izrekama.

Ali, sve te misli treba malo raščlaniti. Ubaciti kritiku u njih, ali konstruktivnu.
Ovaj uvod dalje nastavljam kroz razgovor :)

A: Znaš, ja bih da sam u tvojoj koži, pa da imam te misli koje lete. Da slete na papir.

B: (smeh)
(Pa, tišina).
Tako bih ja da umem da slikam kao ti, pa da naslikam moje misli.
Šta ćemo sad?
Da menjamo kože?

A: Pristajem!

B: A, ja ne odustajem od svoje kože. Ajde, sad ozbiljno da ti kažem.
Evo, kroz stih:

Kad se smeješ
I osmeh godinama veješ
Ja ti napravim te bore.
Ali, i to ti je bolje, nego da imaš noćne more.

Kad plačeš,
Podloga sam za tvoje suze.
Misli i okolnosti ih puste,
A ti nauči da se kloniš te mustre.

Tu sam da osetiš.
Da pamtiš.
Da znaš je li boli ili gori?

Sudiće mi neki zbog boje,
Znaj dostojanstvo je uvek tvoje.
Biću tu.
I prvog i poslednjeg dana.

Poželećeš i da me se rešiš.
A, onda ćeš shvatiti da grešiš.
Jer, smo saborci u trci uspešnosti.

Ne zaboravi,
Tvoje je umeće od života napraviti kreaciju
Zato uposli inspiraciju.

A: Hvala.

B:Jednog dana možda ti pripovedim, pardon ispovedim kako je u mojoj koži.
Do tad ne živi u zabludi.
Od toga se ludi.
Prihvati. Nastavi.
Svoju kožu sastavi. I drugi je krpe.
Dosta priče za danas, ajde da ćutimo. Svako u svojoj koži.
Iz zabeleške i sa ljubavlju,
Ivana Mavrak