Starenje je fiziološki proces koji intrigira, koketira sa raznim oblastima i industrijama, te tako postoje i instituti koji se bave ovim procesom i to sa aspekta pitanja: koliko ljudsko biće može biti dugovečno, a optimalno zdravo?

Naučnici obilaze razna mesta na ovoj našoj planeti, da bi prikupili podatke o najstarijim osobama iz tih područja, a uslov je i da su dobrog zdravlja. Jer, dobro zdravlje povlači sa sobom i duži očekivani životni vek.

Zdravlje, da ima jednu komponentu bilo bi jednostavno za istraživati, ali se sastoji iz više njih:

• Fizičko zdravlje
• Mentalno i emocionalno zdravlje
• Socijalno zdravlje
• Zdravlje zajednice

I ovako navedeno kroz digitalne redove zvuči kompleksno, a u praksi zavisi i od zdravstvenih resursa, kao i zdravstvenih rizika koji su specifični za svakog od nas. Mogu postojati, a da se ne ispolje nikada. Mogu se ispoljiti, zahvaljujući nekom okidaču, ili mogu biti svrstani u kategoriju navika.

Osobe do kojih naučnici (istraživači) stignu, najviše izgledaju kao da im nije najjasnije pitanje, koje glasi : „Kako ste uspeli dugo da živite?“.

Ako nije ovako direktno i grubo, onda je:

• Šta jedete?
• Kako izgleda vaš dan, opišite?
• Pitanja o socijalnom životu.
• Pijete alkohol? Kad? Koliko? Šta?
• Pijete lekove?

I tako dalje. Za većinu pitanja postoji prilika da vam budu postavljena od strane doktora/doktorke prilikom uzimanja anamneze odnosno prilikom razgovora na jednom dobrom, detaljnom pregledu. Razgovor bi trebao biti detaljan, a pacijent u odgovorima kao da slika stanje svoga zdravlja.
U slučaju pomenutih istraživanja slika se dugovečnost, a četkica (kist) je u rukama osoba koje se prešle dug put godina i pri tom su orijentisane u vremenu i prostoru.
I istraživanja nose sa sobom anegdote, pa tako je nastala sledeća. Kada su jednom stogodišnjaku postavili pitanje kako je još živ i kako je dostigao te godine, odgovorio je:
„ Ne znam, jednostavno nisam još umro“.

U zavisnosti od područja gde se ispituje dugovečnost, postoje i razlike u parametrima. Pa, se jasno nameće podatak da gde postoji dostupna i kvalitetna zdravstvena zaštita očekivani životni vek je duži.

Ali, postoje i oblasti u kojima nije tako lako doći do zdravstvene pomoći, a u njima populacija nema tako čestu potrebu za istom. I oni se najviše proučavaju sa aspekta dugovečnosti.

Dan im je drugačiji. Proizvode svoju hranu. Ishrana je jednostavna i nije obilna. U zajednici postoje jake socijalne veze.

Zajedničko za većinu grupa koje su uključivane u istraživanja jeste da imaju neku vrstu hobija.
Smisao ne traže na nekim drugim mestima, nego u svakodnevnim aktivnostima.

Da li je štos u vraćanju na fabrička podešavanja?

I u misli za smisao da je dugovečnost toliko različita i kompleksna, a opet na osnovu svedočenja osoba koje su ga prošle daje neke osnovne smernice.

I sad svakog od nas mudrost pita:

„Šta mi je dostupno u danu, da pomognem svom zdravlju?“.

Sklapajući uvide o dugovečnim osobama, primeti se da te osobe nisu ciljano ustajale svaki dan sa vizaulizacijom o torti sa svećicom oblika broja 100 kojeg treba svesni i orijentisani oduvati u jenom dahu. Jednostavno su živeli najbolje što su umeli i u skladu sa okolnostima koje su im dodeljene ili su ih menjali.

Vrlo često je to skroman život. Jednostavan. Ispunjen radom, ali i odmorom. I srećom i tugom. Tako dug životni vek ispunjava uslove da se desi pregršt i situacija i emocija.

Svako od nas ima imanje koje nosi u sebi, ali u katastru ga neće naći. Nije materijalno. To je smisao da učiniš svaki dan malo vrednijim, lepšim, i manje komplikovanim.

Dragocenost je ukoliko tu vrstu imanja nasledi sledeća generacija.
Na taj način dobra navika prelazi u genetiku. Razvija se sistem dobrog razmišljanja.

Za osobe koje su odrasle bez modela za ovu oblast ne znači da je kasno za preduzimanje koraka koji vode na put boljeg života, boljeg zdravlja, a za početak dobrih navika. Svi imamo deo odgovornosti, jer ne znamo nikad koga u danu možemo svojim delom inspirisati ili još bolje motivisati.

Ispitivanje dugovečnosti i pokušaj da ista oda svoju tajnu ide dotle da naučnici istražuju i životinje koje sporije stare, a pri tom su i dugovečne. Takav primer jesu određene vrste kornjača i krokodili. Međutim, za sad uzalud, jer ta istraživanja nisu dala recept za primenu na ljudski život.

Jedino zajedničko za te životinje jeste da žive u divljini :)

Ivana Mavrak