Prema definiciji i u stvarnosti fobija je stanje, osećaj izraženog trajnog straha, prekomernog i neopravdanog, a javlja se zbog očekivanja, zamišljanja specifičnog objekta ili situacije.

Dismorfofobija je psihički poremećaj , gde osoba ima doživljaj da su delovi njenog tela deformisani, te delove tela opisuju kao ružne, dok fizički odnosno telesno nedostatak o kome dismorfofobična osoba priča ili ne postoji ili je minimalan.

Vreme čiji sam svedok, savremenik i zajedno sa vama saputnik na mom blogu, kao i titula dr. dent. med. obavezuju me na ovu temu.

U velikom broju slučajeva nezadovoljstvo osoba obolelih od ovog poremećaja je usmereno na lice i glavu. A, to je polje stomatologije kao i estetske medicine ili popularnije „antiageing“.

O dismorfofobiji sam učila još na fakultetu kroz predmet „Psihijatrija“, a zatim kroz kontinuirane edukacije iz oblasti estetske medicine. U ordinaciji prvi spas za ove pacijente jeste dobra komunikacija, edukovanost doktora da prepozna znake dismorfofobije i odgovornost da uputi pacijenta na lečenje ili da preporuči konsultaciju sa psihijatrom.

Prepoznavanje ovog poremećaja može biti jako teško za doktore, a sa druge strane obolele osobe u stalnoj potrazi ili „borbi sa izmišljenjim doživljajem sopstvene neatraktivnosti" ulažu novac i vreme što može rezultirati finansijskim gubitkom(a novac bi dodbrodošao za lečenje). Posledica svega mogu biti zaista deformiteti, vidljivi i objektivni zbog niza estetskih intervencija koje nisu bile potrebne.
Kada na sve ovo dodamo vreme u kojem živimo, gde je svaki selfi koji se napravi u stvari još jedan pogled u ogledalo, vreme u kome postoje priručnici, čak i knjige na temu „Kako uslikati bolji selfi?“ jasno je koliko je izazova. Da ne spominjemo filtere, fotošop...

Dismorfofobija može se javiti rano, oko 16. godine, i ne bira pol.
Ukoliko ste odvojili vreme i pročitali moj prvi blog tekst, tu sam se obavezala na realne priče iz estetske medicine i stomatologije, i života i ovo je takođe jedna od njih kojom želim da skrenem pažnju i na osetljivu grupu – adolescenti. Pa, i deca jer su im društvene mreže lako dostupne, a još nemaju svest o stvarnosti :) i jako kritičko mišljenje.

Pa, tako bilo da se radi o tinejdžeru ili odrasloj osobi evo nekoliko znakova koji ukazuju da osoba ima poremećaj dismorfofobije:

• Upoređuje svoj izgled sa izgledom drugih osoba i to rade jako često.
• Često proveravaju svoj izgled u ogledalu, prave selfije i analiziraju ih.
• Prave puno fotografija koje upoređuju, dugo ih posmatraju.
• Svakodnevno 3 do 8 sati provode u razmišljanju o svom izgledu ili „deformitetu“ (ovo je teže uočiti, osim ako ne živite sa tom osobom).
• Skloni su depresiji, anksioznosti, izolaciji.
• Često i dugo pričaju o svom „nedostatku“ okolini, koja ih ne razume jer nedostatak ili ne postoji ili je jedva vidljiv.

Adekvatnu pomoć i lečenje osobi oboleloj od dismorfofobije može pružiti psihijatar.
Lečenje traje dugo, kontrole su tokom celog života, a trebalo bi i podrška od bliskog okruženja.
Sklad je prava mera, bilo u izgledu ili mislima.
Mera dobrog života je zdravlje, psihičko i fizičko.
A, pouzdanost u sebe od najmlađih dana je prvi tretman koji smo u obavezi da prenesemo na sledeće generacije.
Kroz rad i edukacije. I blog :)
Ivana Mavrak